Управо сам сада доставио премијеру Додику правно тумачење Одлуке високог представника, према договору који су високи представник и премијер Додик имали у понедјељак.
Овај документ ћете наћи на Интернет страници ОХР-а и позивам вас да га и ви погледате, јер јасно доказује да је дошло до погрешног тумачења Одлуке високог представника.
Из овог документа је јасно да не постоји нити један разлог да се одлука мијења: она није усмјерена против РС, нити било којег ентитета или националне групе, него само против оних који не долазе на посао.
Очекујемо сада да ће политичари из РС потврдити овај став.
Чули смо много изјава од политичких лидера РС-а, али оно што нисмо видјели је нити једну чињеницу на који начин ова одлука нарушава Дејтонски споразум, Устав БиХ или интересе ентитета или конститутивних народа.
Након читања тумачења очекујемо да ће изјаве које оптужују високог представника за угрожавање интереса РС престати.
Урадити супротно јесте само распиривање вјештачке политичке кризе.
Пошто се до сада политичари нису бавили чињеницама, дозволите ми да ја изнесем десет чињеница као одговор на изјаве које слушамо већ неколико дана:
Прва чињеница: мјере проглашене у Одлуци у складу су са Уставом Босне и Херцеговине и то нарочито с чланом пет, ставка 4.
Друга чињеница: мјере се без разлике једнако примјењују на све чланове Савјета министара.
Трећа: одлука не мијења састав Савјета министара, а посебно не мијења једнаку заступљеност конститутивних народа.
Четврта: Код одлучивања, док замјеник министра привремено обавља дужности датог министра уколико је министар спријечен да обавља своје дужности, тај се глас не може рачунати као глас припадника било којег од конститутивних народа.
Пета: Савјет министара одржава сједницу само ако је на тој сједници присутно више од једне половине укупног броја чланова, дакле шест, што значи да један народ не може сам одржати сједницу Савјета министара.
Шеста – која се тиче начина доношења одлука у Савјету министара. Не мијења се услов већинског одлучивања када Савјет министара одлучује о питањима о којима коначну одлуку доноси Парламентарна скупштина: дакле простом већином. Једина измјена се односи на то да се та већина израчунава на основу чланова који су присутни и гласају.
Седма: када Савјет министара одлучује о питањима гдје доноси коначну одлуку, као на примјер именовање директора неке од агенција или подзаконских аката. Не мијења се услов консензуса у одлучивању, али сада се консензус рачуна на основу оних присутних и који гласају.
Али, ако консензус није постигнут, прописана већина мора укључити најмање један глас из сваког конститутивног народа. Никада није било ентитетског гласања у Савјету министара.
Осма чињеница: док ће се сједнице Савјета министара одржавати најмање једном седмично, допуштени су изузеци у оправданим случајевима који тек треба да се утврде, а ту би се могли наћи празници, временске или природне непогоде и слично.
Девета, Уставом је прописано да све чланове Савјета министара мора потврдити Парламентарна скупштина. Ту нема промјене, што значи да чланови парламента и даље могу користити ентитетско гласање како би осигурали национални баланс у Савјету министара.
И коначно, десета чињеница: Не кријемо да се овом одлуком мијења закон који је прогласио високи представник 2. децембра 2002. године.
Међутим, вријеме је показало да су ови механизми редовно злоупотребљавани, јер министри нису нити долазили на сједнице, нити вршили функције на које су изабрани и за које су ипак врло добро плаћени.
Правити се да све функционише у систему гдје се закони не усвајају, јер људи не долазе на посао, је ненормално. Да подсјетим, 3 нова закона у 12 мјесеци је поразна статистика.
Ово тумачење ће ускоро бити објављено на нашој Интернет страници и моћи ћете се сами увјерити да никаква права нису никоме одузета. Једноставно, министри сада морају доћи на сједницу и на тај начин зарадити своје плате.