Саопштења и информације за јавност
Стране које су биле у сукобу од 1992. до 1995. године нису у Дејтону могле да постигну договор око Међуентитетске линије разграничења на подручју Брчког. Међутим, да не би наставиле са ратовањем, у Анексу 2 Дејтонског мировног споразума пристале су на арбитражу која би била коначна и обавезујућа за све стране. Након прве и допунске одлуке, Арбитражни трибунал је 1999. године донио Коначну одлуку и Анекс, којима се успоставља Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине.
Од свог успостављања, Брчко Дистрикт је од симбола друштвеног и физичког разарања постао симбол напретка и међуетничке сарадње, као и инкубатор реформи у транзицији од комунистчке дириговане економије ка демократској тржишној економији.
Брчко је данас просперитетна, мултиетничка друштвена заједница чија територија постоји као кондоминијум два ентитета, али са сопственим институцијама локалнe самоуправе за које се сматра да су ентитети на њих трајно пренијели своја овлаштења која се односе на управљање.
Брчко Дистрикт је постао успјешна постконфликтна прича коју изучавају многи, неки на њој завиде, а нико је не копира. Може бити да је то због тога што његов успјех зависи прво и прије свега од труда и воље грађана Брчког, који су одлучили да живе заједно и у миру. Смјелост челника Дистрикта и званичника прелазне владе и скупштине, уз помоћ међународне заједнице кроз режим супервизије који је успостављен на основу Прве одлуке од 14. фебруара 1997. године, такође је допринијела оваквом исходу.
Правни темељи за Брчко Дистрикт постављени су у двама анексима Дејтонског мировног споразума: Анексу 4, који је Устав Босне и Херцеговине; и Анексу 2, у којем су стране пристале на обавезујућу арбитражу, као и њеним одлукама, анексима и допуни Коначне одлуке, које је Арбитражни трибунал донио у складу са Уставом. Управо се Коначном одлуком захтијевала израда Статута, који је неколико пута ревидиран како би структура, ефикасност и процедуре извршне власти Дистрикта били побољшани на такав начин да ниједан народ не може бити доминантан у односу на неки други.
У свјетлу сталног и суштинског напретка у имплементацији Коначне арбитражне одлуке о спору око међуентитетске границе у области Брчкоg (Коначна одлука) током низа година, и након опсежних консултација како унутар међународне заједнице тако и са грађанима Брчког и њиховим представницима, високи представник је затворио канцеларију у Брчком 31. августа 2012. године, а супервизор је од истог тог датума суспендовао своје функције.
Одлука о затварању канцеларије и суспензији функције супевизора била је велики корак на дугом путу Босне и Херцеговине ка потпуном послијератном опоравку. Она је била одраз процјене међународне заједнице да је у Дистрикту већ постигнут стварни напредак. Истовремено, то је илустрација одлучности међународне заједнице да подржи опоравак Босне и Херцеговине тако што ће јој помоћи да изгради институционалне капацитете који јој омогућавају да иде напријед сопственим снагама, и измакне се у страну када изградња тих капацитета буде завршена.
Уз све што је речено, заштитни механизми остају. Надлежност Трибунала за Брчко и даље је на снази све док супервизор, уз сагласност високог представника, не обавијести Трибунал да су испуњени услови за његово затварање. Највише правосудно тијело Босне и Херцеговине – Уставни суд – има пуна овлаштења, према уставу ове земље, да доноси одлуке у споровима о статусу и надлежностима Дистрикта Брчко. Мандат високог представника према Дејтонском мировном споразуму и релевантним резолуцијама Савјета безбједности УН-а остаје непромијењен, а супервизор задржава пуни ауторитет из Коначне одлуке те би могао одлучити да поново врши своја овлаштења у Дистрикту уколико би околности то налагале. Штавише, Управни одбор Савјета за имплементацију мира, Делегација Европске уније и ОЕБС настављају да раде директно са грађанима Брчког и њиховим представницима.