Користећи се овлаштењима која су дата високом представнику чланом V Анекса 10 (Споразум о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је високи представник коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења поменутог Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора; и посебно узевши у обзир члан II. 1. (д) горе наведеног Споразума, према којем је високи представник овлаштен да “пружа помоћ, када то оцијени неопходним, у изналажењу рјешења за све проблеме који се појаве у вези са имплементацијом цивилног дијела Уговора”;
Позивајући се на став XI.2 Закључака са конференције Савјета за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за имплементацију мира поздравио намјеру високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме, како је претходно речено, “доношењем обавезујућих одлука, када то буде сматрао неопходним,” у вези са одређеним питањима, укључујући (у складу са тачком (ц) овог става) и “мјере у сврху обезбјеђења имплементације Мировног споразума на читавој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”;
Позивајући се такођена Одлуку високог представника од 27. априла 2000. год. којом је забранио, између осталог, располагање, додјелу, пренос или продају имовине у државном власништву, укључујући ранију имовину у друштвеном власништву, (“Службени гласник Босне и Херцеговине”, бр. 13/00, “Службене новине Федерације Босне и Херцеговине”, бр. 17/00 и “Службени гласник Републике Српске”, бр. 12/00) и чија је важност продужена 20. децембра 2000. год. (“Службени гласник Босне и Херцеговине”, бр. 34/00, “Службене новине Федерације Босне и Херцеговине”, бр. 56/00 и “Службени гласник Републике Српске”, бр. 44/00) и поново 30. марта 2001. године (“Службени гласник Босне и Херцеговине”, бр. 11/01, “Службене новине Федерације Босне и Херцеговине”, бр. 15/01 и “Службени гласник Републике Српске”, бр. 17/01);
Констатујући да на цијелој територији Босне и Херцеговине не постоје услови који би требали омогућити органима власти ентитета и државе да располажу или на други начин додјељују имовину у државном власништву, укључујући ранију имовину у друштвеном власништву, на начин који није дискриминаторски и који је у интересу грађана;
Узимајући у обзир, имајући на уму и констатујући горе наведено, високи представник доноси сљедећу:
ОДЛУКУ
којом се додатно продужава важност Одлуке од 27. априла 2000. год. до 31. марта 2003. год.
Ради потпуне прецизности, из примјене наведене Одлуке од 27. априла 2000. године изузима се сљедеће:
- Додјела земљишта у сврху легализације постојећих објеката који су изграђени прије 6. априла 1992. године.
- Додјела земљишта за редовну употребу законито изграђених објеката;
- Надзиђивање;
- Регистрација предузећа са заједничким улагањем основаних са удјелом државног капитала.
Осим тога, усвајањем усаглашених закона којима се уређује промет и располагање имовином у државном власништву, укључујући ранију имовину у друштвеном власништву, што је могуће прије, а најкасније до 31. марта 2003. године, органи власти Босне и Херцеговине и њених ентитета дужни су преузети пуну одговорност да осигурају да се додјела имовине у државном власништву, укључујући и ранију имовину у друштвеном власништву, врши на начин који није дискриминаторски и који је у интересу грађана Босне и Херцеговине.
Ова Одлука, која одмах ступа на снагу, се без одлагања објављује у “Службеном гласнику Босне и Херцеговине”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине” и “Службеном гласнику Републике Српске”.
31. јули 2002. године Педи Ашдоун, Високи представник