Први пут сам срео Алију Изетбеговића у овом граду, августа 1992. године.
Посљедњи пут сам га видио у петак.
У времену између ова два датума он је водио своју земљу усправан и превладао је у рату у којему је некима циљ био уништење.
Он је постао отац свога народа.
И личност која је урадила више него ико други да осигура опстанак модерне државе Босне и Херцеговине.
Многима није предодређено да остваре оваква постигнућа у једном животном вијеку.
Нити је предодређено било којем обичном човјеку.
Алија Изетбеговић није био обичан човјек.
Он је рођен у љето 1925. године; растао је у свијету који је већ носио ожиљке од бруталних сукоба који су обиљежили 20. вијек; ти сукоби – та искушења одразили су се и у његовом животу и личности.
Начин на који свако од нас реагује на околности у нашим животима божије је давање. Алија Изетбеговић је реаговао са одлучношћу и принципјелно.
Као многи његови сународници, он је црпио снагу и из исламског насљеђа и европског поријекла; и једно и друго га је обогаћивало, и ни за једно се није извињавао.
Римски државник и мислилац Цицерон је једном рекао да је карактер храброг и одлучног човјека такав да неће поклекнути пред несрећом нити ће напустити свој положај.
Алија Изетбеговић је у потпуности потврдио ову изреку.
Могао је живјети удобно, прихваћајући диктате историје и склањајући се иза вела пристојног конформизма.
Умјесто тога, он је провео године у затвору због политичке визије која је често била искривљена – и исто тако често несхваћена.
За уношење такве нетакнуте визије у домен практичне политике, упркос понекад убитачном отпору, требало је имати снаге и интегритета. Изетбеговић је показао обоје.
Живио је једноставним животом, у којем није било нимало цинизма или таштине.
За вријеме Изетбеговићевог живота Босна и Херцеговина је претрпила двије ужасне трагедије између деценија тоталитарног режима. Осиромашили су је политичари чије средство су били страх и сила умјесто толеранције и увјеравања.
Лакше је покренути људе, поготово уплашене људе, крутим идеологијама и ниским побудама; теже их је увјерити, поготово у вријеме рата, у мудрост умјерености и врлину неприхватањ искљјучивости.
Да се изабере толеранција, да се изабере суздржаност и одбаци искључивост потребна је храброст.
Жак ни најжешћи критичари Алије Изетбеговића не би могли порећи да је он посједовао ту особину у великој мјери.
Због тога данас у Босни и Херцеговини има мушкараца и жена добре воље, који имају ту исту храброст и који истински желе да предводе у борби за опште добро. Они ће у његовом изванредном животу и мирном начину на који се суочио са смрћу наћи инспирацију да се чврсто држе вриједности своје вјере и европске судбине Босне и Херцеговине, да би се сви који живе у овој земљи, без обзира на вјероисповијест, без обзира на поријекло, могли осјећати удобно и сигурно.
То су људи који ће изградити будућност за ову земљу, која ће бити боља од њене прошлости. И то је, вјерујем, најбољи споменик животу Алије Изетбеговића.
Мисли и молитве моје супруге и мене, и сигуран сам, многих далеко изван граница Босне и Херцеговине, упућене су његовој породици.
Ово је био живот храбрости, проживљен до краја.
На овом дару, захвалимо Богу.
Нека му је вјечити рахмет.