Говор Високог представника Међународне заједнице за Босну и Херцеговину, Волфганга Петрича, пред Савјетом за опште послове ЕУ

Господине предсједниче, ваше Екселенције, колеге,

Велико ми је задовољство што сам данас с вама. Прошло је више од двије и по године од када сам преузео дужност високог представника, у августу 1999. Опште позната је чињеница да је ситуација у Босни и Херцеговини и у ширем региону у то вријеме била знатно другачија од оне у којој се данас налазимо. У Југославији и Хрватској владали су режими који су ову регију гурнули у рат. У Босни и Херцеговини присталице ових режима су се и даље одржавали на власти, а многи су захтјевали увођење међународног протектората. Уствари када сам ја стигао у Сарајево тек је био окончан рат на Косову. Избјеглице нису имале пуно наде да ће се вратити у своје домове, економска реформа била је само пука жеља, а новоосноване државне институције биле су у опасности да постану небитне и западну у летаргију.

Укратко, стање је обећавало мало у смислу великих промјена, а међународна заједница довела је себе у ситуацију у којој је покушавала да учини превише у превеликом броју области. Постојала је хитна потреба да се промијени тежИште нашег дјеловања, како би се убрзало спровођење мировног споразума.

На састанку министара иностраних послова земаља чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира у септембру 1999. године у Њујорку, те на Конференцији за имплементацију мира одржаној у Бриселу у мају 2000., потврђени су приоритети за мој рад у три кључне стратешке области:

Прије свега, економска реформа, заснована на стварању јединственог економског простора, с циљем изградње економије коју ће покретати инвестиције умјесто међународна помоћ. Босна и Херцеговина се у том смислу мора осамосталити.

Треће, јачање институтција – с циљем усвајања и спровођења реформи које су од суштинске важности да би БиХ функционисала као нормална држава. Након 11. септембра сви смо постали болно свјесни посљедица до којих долази због слабих или проблематичних држава. Питање изградње ефикасних институција, на које се може рачунати, тако је добило додатни значај – Афганистан је само најновији примјер проблематичне државе. Без правих институција борба против тероризма и криминала, и, с друге стране, борба за владавину закона не може ни почети.

И коначно – подршка свим тим областима пружена је и у облику појачаних напора на осигурању владавине закона у цијелој Босни и Херцеговини, било да је ријеч о поврату имовине, кривичном гоњењу криминалаца, или рјешавању пословних спорова.

На самом почетку свога мандата ја сам увео концепт “одговорности” – с циљем ублажавања “синдрома зависности” Босне и Херцеговине те давања подстицаја домаћим актерима да почну извршавати сопствене обавезе. У то доба, велики број интелектуалаца у БиХ на то је гледао са скепсом. Они су умјесто тога тражили од мене да успоставим прави протекторат! Но, данас су званичници међународне заједнице свједоци здравог поноса пробуђеног међу истим тим грађанима Босне и Херцеговине – и у томе видим доказ да ти људи посједују истинску вољу да се позабаве сопственим проблемима и преузму одговорност за будућност своје земље.

Тек када се осврнемо иза себе, увиђамо колико смо далеко одмакли. Сигуран сам да ћете се сложити да су промјене биле драматичне. Прије двије и по године Милошевић је још увијек држао у својим рукама конце смрти и разарања, тако да се људи избјегли из градова у долини ријеке Дрине, који су успјели побјећи пред његовим масакрима, нису могли вратити у своје домове. Данас се Милошевићу суди за злочине почињене у Подрињу и другдје, а у градове као што је Бијељина, Вићшеград или Зворник враћају се њихови пријашњи становници. Заједно са свеукупним политичким промјенама до којих је такође дошло и у Хрватској, промјена тежишта међународног ангажмана играла је велику улогу у осигурању стварног напретка у спровођењу Мировног споразума из Дејтона и Париза.

Желио бих да искористим ову прилику да свима вама захвалим за ваш великодушни и стални допринос поновној изградњи овог ратом разореног дијела југоисточне Европе. Сарадња моје Канцеларије са Комисијом ближа је него икада раније, а наше консултације о КАРДС (ЦАРДС) програму за БиХ представљају примјер како Европска комисија може битно допринијети међународном мировном ангажману, истовремено радећи на остварењу сопствених циљева. Моја Канцеларија ће, с друге стране, учинити све што је у њеној моћи да пружи подршку и помоћ процесима које води Европска унија, као што је испуњење услова садржаних у смјерницама ЕУ (ЕУ роад мап), што ће, надам се, довести до склапања Споразума о стабилизацији и придруживању, у не тако далекој будућности.

У свом посљедњем обраћању овом скупу говорио сам о постојању суштинске потребе да присуство Европске уније у Босни и Херцеговини постане видљивије. Како из босанскохерцеговачке тако и из регионалне перспективе, будућа мисија полицијских снага представља јединствену прилику за афирмацију намјере Европске уније да буде водећи политички фактор и помогне структуралну реформу која је кључна за процес европеизације. Такође поздрављам чињеницу да су у области правосуђа и унутрашњих послова узети у обзир и битни безбједоносни интереси ЕУ. Уколико се проблеми ове земље не ријеше у самој Босни и Херцеговини, нема сумње да ће ти проблеми бити извезени у ваше – односно наше – земље, било да је ријеч о илегалној имиграцији, организованом криминалу, или шверцу. Исто тако, са стајалишта трошкова, изградња капацитета на самом извору проблема је најјефтинија опција – са дуготрајним учинком стабилизације.

Можда је ефикасно кориштење ресурса у мировном процесу био принцип којим сте се и сами руководили када је Савјет за опште послове ЕУ 19. марта 2001. тражио од мене да поболљшам ефикасност и координацију у оквиру ангажмана на цивилном спровођењу мира. У тијесној сарадњи са другим организацијама које раде на спровођењу мира у Босни и Херцеговини – организацијама УН-а, укључујући и ММФ и Свјетску банку, те са ОСЦЕ-ом, СФОР-ом и Европском комисијом, уложени су велики напори да би се дошло до свеобухватног плана реорганизације, којим ће се значајно унаприједити координација и ефикасност. Генерални консензус о четири кључне стратешке области, које су темељ на којем почива план реорганизације, доказ је да су приоритети које сам ја предложио, а ви подржали, у септембру 1999. године били и остали истински приоритети. Допустите ми да вас упознам са кључним елементима коначног приједлога ове реорганизације:

Прво, тијело у форми кабинета у коме ће се налазити водећи људи међународних организација, и којим ће предсједавати високи представник, а које ће бити одговорно за израду политике у свим областима, и чији ће рад помагати међуагенцијска Аналитичка група.

У средишту ће се налазити четири радне групе (Таск Форце), које ће покривати кључне стратешке области, а то су: економска реформа, повратак избјеглица, јачање институција и владавина закона.

И коначно, нова структура ангажмана на терену, заснована на новим заједничким областима одговорности као и процесу успостављања заједничких локација свих кључних организација.

Јасно је да смо достигли стадиј у коме се мора учинити више са мање средстава. Мој модел реорганизацјие резултоваће међународним присуством које више неће бити тако гломазно нити бирократско, при чему ће укупни трошкови бити смањени. Моја Канцеларија је примјер како се то проводи у дјело. Од када сам преузео ову дужност, мој тим и ја обезбиједили смо смањење буџета ОХР-а од преко 20 %. На основу мојих приједлога за реорганизацију те очекиваног испуњења задатака који су нам повјерени, или пак њиховога преласка у руке органа власти БиХ, бићу у прилици да Управном одбору Савјета за имплементацију мира понудим даља смањења од готово 30 % у сљедеће двије године.

Да нагласим: ово су стварни и конкретни показатељи, постигнути великим залагањем, а не преурањеним проглашавањем побједе.

И док реорганизација и унапређење ефикасности представљају нешто на чему се континуирано ради, очекујем да ћу већ сљедеће седмице окончати тренутну фазу преусмјеравања наших активности у БиХ на цивилном пољу. Ви сте ми најприје повјерили овај задатак, а сада тражим да дате своју подршку поменутом плану, прије но што Управни одбор Савјета за имплементацију мира 28. фебруара 2002. донесе одлуку о томе.

Достигли смо моменат када можемо рећи да је установљен елементарни – али чврст – темељ за изградњу функционалне и стабилне државе Босне и Херцеговине, која ће бити способна да извршава своје обавезе како према сопственим грађанима, тако и на међународном плану.

• кроз План спровођења имовинских закона (Пропертy Имплементатион План – ПЛИП) довели смо до повратка избјеглица, истовремено јачајући принцип владавине закона.

Прошле године, у шестој години након потписивања Дејтонског споразума, забиљежена је готово 100.000 тзв. мањинских повратака, а више од 102.000 имовинских захтјева резултовало је повратом имовине – то износи 41 % свих захтјева за поврат имовине у БиХ! Ускоро ћемо достићи степен од 50 % – и на тај начин испунити још један од услова наведених у смјерницама ЕУ. Можемо бити поносни да смо, након тако дуго времена, успјели преокренути ток догађаја, успркос свим отпорима.

• Успоставили смо модеран банковни систем окренут бизнису, заснован на стабилној валути, што је од кључне важности за изградњу пословног амбијента привлачног за страна улагања. У огромној мјери смо појачали напоре на борби против корупције, како би се одупрли овој болести која се проширила цијелом регијом.

• Покренули смо и функционалну интеграцију Босне и Херцеговине, путем оснивања независних регулаторних агенција на државном нивоу, као што је Регулаторна агенција за комуникације. Намјера нам је постизање даљег напретка у стварању директних извора прихода државе – даћу вам још један конкретан примјер – и успостављању Регулаторне агенције за енергетски сектор. Такође ћемо Управном одбору ускоро предожити и снажан и учинковит пакет правосудних реформи.

• Постигли смо значајан напредак у успостављању модерног јавног радио-телевизијског система за цијелу земљу.

• Зауставили смо националистички оријентисане Хрвате када су покушали да иступе из оквира уставног уређења Босне и Херцеговине – што је засигурно био најкритичнији тренутак за земљу од потписивања Дејтонског мировног споразума.

• И посљедње али не и мање важно, подстакли смо настанак критичне масе политичких странака опредјељених за реформе у облику коалиције под називом Алијанса за промјене – коначно су на сцени значајне политичке снаге које прихватају државу БиХ. Уз нашу подршку, они су, између осталог, усвојили изборни закон и припремили земљу за чланство у Савјет Европе.

Пред нама се и даље налазе велике пробе. У предстојећим мјесецима морамо се суочити са сљедећа три изазова – а сва три су одлучујућа за успјех или неуспјех:

• Прије свега, “Одлука о конститутивности народа” биће истински тест који ће дати одговор на питање да ли ће Босна и Херцеговина израсти у државу чија су опредјељење људска права и владавина закона. Спровођење ове одлуке биће огроман терет за још увијек крхки политички систем у БиХ. Ово је прави час да Босна и Херцеговина пронаће унутршњу равнотежу, засновану на међузависности свих заједница. Само ће јој се тако пружити прилика да стигне остатак Европе.

• Допустите да се сада окренем изборима – другом кључном изазову за ову земљу. У октобру Босна и Херцеговина коначно сама спроводи изборе. По први пут странке које су у стању осигурати подршку већине грађана ове земље чека четворогодишњи мандат.

• И коначно, а то је била цетерум ценсео током цијелог мог мандата: изгубили смо већ превише драгоцјеног времена у покушајима да Караџића и Младића доведемо пред лице правде. Милошевић је у Хагу. Караџић и Младић му се морају придружити – и то одмах!.

Укратко, пред нама је неколико захтјевних мјесеци, у којима ће нам и даље бити потребна ваша подршка. Од суштинске је важности да у таквом кључном моменту не изгубимо фокус. Снаге које су окренуте деструкцији и подјелама нису у потпуности побијеђене. Стога је и даље изузетно важно задржати будност.

Европа и даље мора Босни и Херцеговини давати јасне и практичне смјернице. То може учинити само ако на себе преузме активну улогу захтјевног партнера који је истовремено спреман да пружи помоћ – како на економском тако и на политичком плану.

Након што су успостављени чврсти темељи, мислим да је вријеме да се опростим од ове, веома захтјевне, а понекад и наизглед немогуће, дужности. Но, увјеравам вас да је ово најфасцинантнији изазов са којим сам се икад суочио – грађани БиХ заслужују да дамо све од себе! Част ми је што сам имао подршку неких од најквалитетнијих и најпреданијих људи на свијету – како из БиХ тако и из међународних кругова. Моја Канцеларија, Канцеларија високог представника, јединствена је институција, која је у посљедњих шест година стварала историју.

Са дужности ћу дакле отићи до краја маја. Сигуран сам да ће мој насљедник, уз вашу сталну подршку, наставити да гради на чврстим темељима које смо заједно поставили.

За то свакако не треба штедити напоре. И то напоре свих нас.