ARBITRAZNI TRIBUNAL ZA SPOR OKO MEDU-ENTITETSKE GRANICE U OBLASTI BRCKO KONACNA ODLUKA 5. marta 1999

I. PREDMET SPORA PRED TRIBUNALOM Kao sto je navedeno u ranijim odlukama Tribunala1, na Dejtonskoj konferenciji 1995. godine predstavnici dva pod-drzavna entiteta Bosne i Hercegovine (BIH), Federacija BIH i Republika Srpska (RS) nisu mogli da se dogovore kom entitetu bi trebalo da pripadne oblast Brcko u severo-istocnoj Bosni. Posto nije doslo do sporazuma, oblast Brcko je na Dejtonskoj mapi privremeno stavljena pod kontrolu RS, mada su se strane dogovorile da se odluka o buducem upravljanju oblasti Brcko prepusti ovom medunarodnom arbitraznom Tribunalu. Odlukom Tribunala od 15. februara 1997. godine je detaljno objasnjen siroki obim ovlascenja koja je Tribunal morao imati da bi resio ovaj izuzetno tezak spor. Vidi Odluku, paragraf 38. I same strane su se borile sa ovim pitanjem tokom dvadeset-jednodnevne Dejtonske konferencije, da bi pregovori o Brckom konacno krahirali pred sam kraj Konferencije. Stoga je na neki nacin finalna faza arbitraznog postupka zapravo i finalna faza procesa mirovnih pregovora u Dejtonu. Da bi se ovaj proces priveo kraju, strane (ukljucujuci Bosnu i Hercegovinu i oba entiteta) su se izricito slozile da ce arbitrazna odluka predsedavajuceg arbitra biti "konacna i obavezujuca" i da ce je strane "primeniti bez odlaganja." Vidi Aneks 2 Dejtonskog sporazuma i Odluku, paragraf 5. Opste je glediste da postoje tri osnovne mogucnosti. Jedna je da se Brcko dodeli Federaciji, koja tvrdi da polaze pravo na osnovu sledecih kljucnih razloga: (a) da je istorijski gledano, opstina Brcko bila uglavnom naseljena Bosnjacima i Hrvatima, kao i da je bila vitalan severni prolaz iz centralne Bosne ka Evropi; (b) da bi bilo beskrupulozno da RS zadrzi iskljucivu kontrolu nad gradom koji su Srbi zauzeli i "etnicki ocistili" tokom rata i (c) da bi jedini pravedni rezultat bio dodeliti Brcko Federaciji. Druga mogucnost je da se prihvati tvrdnja RS da polaze pravo na trajno upravljanje usled toga sto, bez obzira na istorijski aspekat, koridor u oblasti Brcko duz reke Save predstavlja vitalnu stratesku vezu izmedu dva dela RS. Republika Srpska tvrdi da bi bilo koja promena u odnosu na njeno iskljucivo pravo posedovanja dovela do krsenja navodnog principa o teritorijalnom kontinuitetu, kao i dejtonskog cilja da se RS dodeli kontrola nad 49% teritorije BIH. Trece, prethodne odluke Tribunala su nagovestile mogucnost da bi duhu Dejtonskog sporazuma najvise odgovarala varijanta prema kojoj se Brcko izuzima iz iskljucive kontrole ijednog entiteta i stavlja pod upravu nezavisne Vlade Distrikta pod ekskluzivnim suverenitetom BIH. Vidi Odluku, paragraf 103-104 i Konacnu odluku, paragraf 27. U cilju iznalazenja pravednog i pravicnog resenja ovog spora koje bi bilo u duhu Dejtonskog sporazuma, prethodne dve odluke Tribunala su (a) stvorile medunarodni rezim nadzora u oblasti Brcko sa ciljem da se strane usmere ka postovanju Dejtonskog sporazuma i (b) suzile predmet spora i koncentrisale ga na jedno sustinsko pitanje. Tacnije, na osnovu arbitraznih rasprava vodenih 1997. i 1998. godine Tribunal je ustanovio da je RS nakon Dejtona, a tokom perioda svoje kontrole nad oblasti Brcko, "sistematski odbijala da sprovede (zapravo, krsila) Dejtonski sporazum u oblasti Brcko." Dopunska odluka, paragraf 21. Odlukom iz 1998. godine je RS izricito upozorena da ce u konacnoj rundi arbitraznih rasprava krajem godine morati "aktivnim delovanjem jasno da dokaze da je zaista promenila svoju orijentaciju i opredelila se za trajni program punog sprovodenja Dejtonskog sporazuma," ukljucujuci konkretne dokaze vezane za "znacajne nove rezultate u pogledu povratka bivsih stanovnika Brckog" i "cvrstu podrsku multi-etnickim vladinim ustanovama" koje su u to vreme bile formirane pod medunarodnim nadzorom. Tribunal je izricito naglasio da ce prilikom arbitraznih rasprava 1999. godine "ocekivati da od RS dobije dokaze vezane za aktivan i dosledan program promene orijentacije i postovanja propisa," te da ce Tribunal, ukoliko do toga ne dode, biti prisiljen da "oslabi pozicije RS u oblasti Brcko." Stoga, osnovno pitanje pred Tribunalom sada predstavlja da li je na raspravama u Becu od 8. do 17. februara 1999. godine RS u dovoljnoj meri ispunila svoj teret dokazivanja. Smatramo da je sazreo trenutak za konacnu odluku o buducem upravljanju oblasti Brcko. Oba entiteta su trazila da Tribunal donese konacnu odluku sada. Stavise, na nedavnoj raspravi je receno da, uprkos dejtonskom cilju da se raseljena lica vrate svojim predratnim domovima, srpska raseljena lica u Brckom se vremenom sve vise vezuju za to mesto, dok Bosnjaci i Hrvati iz Brckog gube nadu na povratak u Brcko i sele se u druga podrucja. Stoga, bilo kakvo odlaganje u arbitraznom postupku ce i dalje smanjivati sanse za etnicku reintegraciju u oblasti Brcko. Supervizor je takode naglasio da ce do donosenja Konacne odluke, biti takoreci nemoguce ubediti kako drzave donatore, tako i privatne investitore da uloze sredstva u preko potrebno ekonomsko ozivljavanje ove stagnantne oblasti. Konacno, verovatno je da ce dalje odlaganje finalne odluke po ovom pitanju -- jedinom preostalom neresenom pitanju nakon Dejtona -- predstavljati prepreku za razvoj cele BIH.

II. REZIME ZAKLJUCAKA Tokom rasprava u Becu 1999. godine RS nije ispunila zahteve Dopunske odluke od 15. marta 1998. godine u pogledu trazenih dokaza. Umesto da predstavljeni dokazi demonstriraju "aktivan i dosledan program promene orijentacije i postovanja (Dejtonskog sporazuma i prethodnih arbitraznih odluka) tokom 1998. godine," oni su pokazali da su, i pored dobrih namera premijera RS Milorada Dodika, tokom 1998. godine srpsko politicko vodstvo koje je imalo direktnu lokalnu kontrolu u Brckom, a narocito pojedinci povezani sa anti-dejtonski orijentisanim strankama kao sto su SDS i SRS, kako lokalno, tako i na nivou entiteta tolerisali, a cini se i podrzavali znacajni stepen opstrukcije ciljeva Dejtonskog sporazuma i Tribunala, posebno u pogledu teznji da se (a) podstakne i omoguci povratak raseljenih lica i izbeglica u njihove predratne domove, (b) potpomogne razvoj demokratskih multi-etnickih ustanova i (c) ostvari saradnja sa medunarodnim rezimom nadzora. Tribunal je takode zakljucio kako se nivo lokalnog opstrukcionizma najverovatnije nece efikasno umanjiti sve dok se anti-dejtonskim politickim elementima, posebno strankama poput SDS-a i SRS-a koje predvodi novoizabrani Predsednik RS Nikola Poplasen, dozvoljava da zadrze dominantnu ulogu u delu oblasti Brcko koji se nalazi u okviru RS. Zapravo, da su pro-dejtonski orijentisane strukture mogle da sprovedu svoje programe u Brckom tokom protekle godine, sadasnja odluka Tribunala da zatrazi promenu u upravi verovatno ne bi bila potrebna, ali nepomirljivost SDS-a i SRS-a nije ostavila Tribunalu drugi izbor. Posto se sve strane jednoglasno slazu da medunarodni rezim nadzora mora neograniceno ostati na snazi u oblasti Brcko, logicno je dozvoliti da se neophodna promena obavi prema dobro isplaniranom rasporedu, kako bi se izbegle iznenadne promene koje mogu nepotrebno da pogorsaju situaciju. Supervizor ce biti zaduzen da isplanira i sprovede nize opisane promene u narednih nekoliko meseci, a svako odbijanje saradnje u implementaciji njegovog programa ce biti ostro kaznjeno, sto podrazumeva i krajnju mogucnost da se Brcko stavi pod iskljucivu kontrolu jednog entiteta. Vidi paragraf 65-68, dole. U meduvremenu, do implementacije plana Supervizora o Distriktu, ostace na snazi medu-entitetska granica, postojeci zakoni i vladine strukture, ukljucujuci one koje se odnose na isplatu plata sluzbenicima. Vidi paragraf 39 dole. Na osnovu obaveza koje su preuzeli BIH i oba entiteta u pogledu "neodloznog sprovodenja" odluke Tribunala, i od dana koji odredi Supervizor, smatrace se da su entiteti delegirali sva svoja ovlascenja vezana za upravljanje u predratnoj opstini Brcko novoj ustanovi -- multi-etnickoj demokratskoj vladi poznatoj kao "Brcko Distrikt Bosne i Hercegovine" pod ekskluzivnim suverenitetom Bosne i Hercegovine. Pravni efekat ce se sastojati u trajnom prestanku ovlascenja oba entiteta na teritoriji opstine i njenom ponovnom uspostavljanju u obliku jedinstvene administrativne jedinice. Kao ustanova koja postoji pod suverenitetom Bosne i Hercegovine, nova vlada Distrikta ce spadati pod nadleznosti zajednickih ustanova BIH, onako kako su te nadleznosti navedene u Ustavu BIH. Sve druge funkcije vezane za upravljanje na teritoriji opstine Brcko ce, po delegiranju od strane entiteta, ostvarivati iskljucivo vlada Distrikta, uz koordinaciju sa vladama oba entiteta koja ce se vrsiti pod nadzorom. Vidi paragraf 43 dole. Supervizor ce biti zaduzen za sveukupnu koordinaciju, kao i za izdavanje potrebnih direktiva kako bi se osiguralo da entiteti ispune svoje obaveze u odnosu na novi Distrikt. Supervizor moze ovu nadleznost delegirati odgovarajucoj ustanovi BIH. Ovom odlukom se entitetima nalaze da neodlozno sprovedu sve direktive, propise ili naloge koje izda Supervizor ili ustanova koju on opunomoci. Tribunal je siguran da je ovakvo resenje potpuno u skladu sa Ustavom BIH. Vidi paragrafe 58-62 dole. Po uspostavljanju novog Distrikta, njegova celokupna teritorija (tj. predratna opstina Brcko) ce postati zajednicka svojina (tzv. condominium) koja istovremeno pripada i jednom i drugom entitetu: teritorija RS ce obuhvatati celu opstinu, sto vazi i za teritoriju Federacije. Pa ipak, entiteti nece imati nikakvih ovlascenja unutar granica Distrikta, kojim ce upravljati unitarna vlada. Postojece zakonodavstvo entiteta nastavice da se primenjuje na teritoriji Distrikta sve dok ne bude modifikovano odlukom Supervizora ili Skupstine Distrikta, a medu-entitetska granica ce postojati u Distriktu sve dok Supervizor ne odredi da vise nema pravnog znacaja, te da se moze ukinuti. Vidi paragraf 39 dole. Nece se dozvoliti nikakva podela Distrikta na etnickoj osnovi. Razmotrivsi sav dokazni materijal, Tribunal je zakljucio da ce novi plan o Distriktu adekvatno zastititi legitimne interese oba entiteta i medunarodne zajednice. Vidi paragraf 50-57 dole. Dejtonski sporazum zahteva da oba entiteta "bez odlaganja sprovedu" ovu "konacnu i obavezujucu" odluku Tribunala. U slucaju nepridrzavanja, Supervizor ce biti ovlascen da donese odgovarajuce korektivne mere. Pored toga, ovaj Tribunal ce nastaviti da postoji sve dok Supervizor, uz odobrenje Visokog predstavnika, ne obavesti Tribunal : (a) da se oba entiteta u potpunosti pridrzavaju svojih obaveza da podrze uspostavljanje novih ustanova opisanih u ovoj Odluci i (b) da te ustanove funkcionisu efikasno i, po svemu sudeci, trajno, na teritoriji opstine Brcko. Do dobijanja takvog obavestenja, Tribunal ce zadrzati ovlascenje da, u slucaju ozbiljnog nepridrzavanja odredbi od strane jednog entiteta, po potrebi modifikuje ovu Konacnu odluku, i tako, na primer, deo Distrikta ili ceo Distrikt stavi pod iskljucivu kontrolu drugog entiteta.

III. POTREBA ZA PROMENOM UPRAVE Zahvaljujuci naporima Supervizora, koji je stigao u Brcko u aprilu 1997., doslo je do progresa u implementaciji Dejtonskog sporazuma. Kao glavni primer navodimo opste misljenje da je putem zajednickih napora Visokog predstavnika i Supervizora postignut veliki napredak po pitanju slobode kretanja, odnosno mogucnosti gradana BIH da se krecu preko teritorije RS u oblasti Brcko. Ovo je veliki uspeh, delimicno usled toga sto doprinosi trgovinskom prometu i stimulaciji privreda oba entiteta. Takode je postignut odredeni napredak u pogledu uspostavljanja multi-etnickih ustanova u Brckom. Posebno treba istaci da je konstantno i revnosno nadgledanje medunarodnih policijskih snaga (IPTF) dovelo do uspostavljanja jedine multi-etnicke policije u RS u ovom trenutku. Nadamo se da ce druge zajednice u Republici Srpskoj i Federaciji moci da slede ovaj primer. Sa druge strane, u pogledu najvaznijeg Dejtonskog cilja -- povratka izbeglica i raseljenih lica u njihove predratne domove -- rezultati postignuti u Brckom su daleko ispod osnovnog standarda navedenog u paragrafu 21 Dopunske odluke od 15. marta 1998. Tacno je da je, skoro iskljucivo zahvaljujuci naporima medunarodne zajednice, usko gledano postignut odredeni uspeh u pogledu povrataka: na teritoriji RS juzno i zapadno od grada Brcko 1997. i 1998. godine se vratilo dovoljno Bosnjaka i Hrvata da bi vlasti RS mogle da tvrde da u oblasti Brcko ima vise povrataka nego u bilo kojoj drugoj opstini na teritoriji RS. Ali, ovo je u sustini jadna pohvala: rezultat, sam po sebi, ne demonstrira postojanje "aktivnog i doslednog programa vezanog za promenu orijentacije i postovanje Dejtonskog sporazuma." Osim toga, kao sto je dalje navedeno, lokalno politicko vodstvo je ozbiljno onemogucavalo razvoj demokratske administracije u Brckom. A. Realni i politicki faktori koji sprecavaju dvosmerni povratak Analiza povrataka lica u oblasti Brcko mora poceti od potrebe za dvosmernim povratkom. Posle etnickog ciscenja Brckog u toku rata, grad Brcko je de facto postao sto procentno srpski grad, pri cemu su srpska raseljena lica dosla u velikom broju iz drugih delova Bosne i Hrvatske. To je dovelo do toga da je danas u Brckom smesteno oko dvadeset i sest hiljada srpskih raseljenih lica, uglavnom u stanovima i kucama ciji su zakonski vlasnici, Bosnjaci i Hrvati, proterani tokom procesa ciscenja. Supervizor se mudro opredelio protiv masovnog iseljavanja tih lica iz njihovih novih domova, ali prakticno gledano, jedna bosnjacka porodica se ne moze vratiti u svoju bivsu kucu u Brckom dok se porodica srpskih raseljenih lica odatle ne iseli. Ukratko, dok se znacajan broj srpskih raseljenih lica ne preseli i tako oslobodi stambeni prostor povratnicima bosnjackog i hrvatskog porekla, Brcko nece povratiti svoj predratni multi-etnicki sastav. Politicka stvarnost je takva da je napredak ka programu dvosmernog povratka ozbiljno onemogucavan od strane raznih srpskih, anti-dejtonski nastrojenih grupa, narocito Srpske demokratske stranke (SDS) koju su ranije predvodili dr Radovan Karadzic i Momcilo Krajisnik i cije je sediste tokom rata bilo na Palama. Kao sto je Tribunal naglasio u svojoj Dopunskoj odluci (paragraf 7), glavna namera SDS-a i njenih radikalnih saveznika iz Srpske radikalne stranke (SRS) je bilo ocuvanje etnicki ciste srpske oblasti Brcko, sto jasno prkosi osnovnom cilju Dejtonskog sporazuma. Pre godinu dana Tribunal je zakljucio da su tokom 1997. godine zvanicnici SDS-a u Brckom ozbiljno sprecavali proces povratka izbeglica. Id. U vezi sa paragrafom 21 Dopunske odluke postavlja se sledece pitanje: da li su se tokom 1998. godine uslovi dovoljno promenili da bi se opravdalo dalje upravljanje oblasti Brcko od strane RS? Kao sto je receno pre godinu dana, pocetkom 1998. godine postojala je nada da ce kontrola Brckog od strane radikalnih snaga SDS-a oslabiti dolaskom na vlast pro-dejtonski orijentisanih snaga na celu sa (izmedu ostalih) Miloradom Dodikom, novopostavljenim premijerom koji je izabran uprkos protivljenju SDS-a. Nazalost, iako je g. Dodik cinio napore u pravom smeru tokom 1998. godine, postoje znacajni dokazi da su lokalne snage SDS-a zadrzale svoju kontrolu u oblasti Brcko tokom cele godine i sprecile pro-dejtonski orijentisane grupe, ukljucujuci tzv. koaliciju "Sloga," da sprovedu istinske promene. Relativno je jasno da su vladajuce anti-dejtonske snage u Brckom bile ohrabrene dolaskom na vlast Nikole Poplasena, izrazito radikalnog vode SRS-a, koji je pre pet meseci izabran za predsednika Republike Srpske. G. Poplasen je tokom vremena jasno stavio do znanja da je izrazito blizak najljucim protivnicima Dejtona medu srpskim nacionalistima, medu kojima je i Vojislav Seselj (voda SRS u SRJ), te da podrzava otcepljenje RS i njeno pripajanje Srbiji, a ne nezavisnu Bosnu. On je izjavio da takvo pripajanje smatra "neizbeznim." U toku poslednjih pet meseci g. Poplasen je revnosno radio na tome da onemoguci g. Dodika u daljem obavljanju funkcija, i time podrivao sprovodenje Dejtonskog sporazuma u oblasti Brcko. Stavise, samo nekoliko dana pre donosenja ove Konacne odluke u stampi je citirana izjava g. Poplasena u kojoj preti da ce na nepovoljnu odluku u ovom postupku odgovoriti vojnim putem. On je nedavno takode odbio da sprovede odluke Visokog predstavnika vezane za civilnu komandu vojnim snagama RS. Ovakvi postupci su ucvrstili misljenje Tribunala da je neophodna promena u odnosu na kontrolu RS u Brckom. Stavise, g. Poplasen mora da snosi glavnu odgovornost za ishod ove odluke. 2. B. Obeshrabrivanje odlaska Srba iz Brckog Multi-etnicki cilj Dejtona se moze postici samo ukoliko odgovorne vlasti bona fide stimulisu dvosmerni povratak -- podsticuci one koji nezakonito zive u tudim kucama da iskoriste svoje pravo povratka i tako oslobode stambeni prostor za zakonite vlasnike. Tacno je da Aneks 7 Dejtonskog sporazuma zahteva da strane ne treba da "se mesaju u izbor odredista povratnika," ali pokusaji da se raseljena lica navedu da ostanu tamo gde jesu i nezakonito zadrze tudu imovinu, ne samo da ne olaksavaju povratak, vec predstavljaju krsenje Dejtonskih odredbi. Potpuno je jasno da su tokom 1998. godine radikalni zvanicnici SDS-a u Brckom podsticali srpska raseljena lica i izbeglice u Brckom da ostanu tamo gde jesu bez obzira na to da li je za njih bilo realno moguce vratiti se u svoje domove. Pri tome, koristili su argument da bi bilo opasno napustiti Brcko i oslabiti postojecu srpsku kontrolu nad gradom Brcko. Stavise, ovaj argument je koriscen tokom citave 1998. godine uprkos jasnom zahtevu Tribunala u martu 1998. godine da se ovaj pristup promeni. Kao primer navodimo da je u julu 1998. godine, cetiri meseca posle donosenja Dopunske odluke, srpski gradonacelnik Brckog, pristalica SDS-a, davao javne izjave (navedene u sredstvima javnog informisanja pod kontrolom RS) o tome da ne bi bilo pametno da Srbi napuste grad Brcko i vrate se u Federaciju. Dva meseca kasnije, u septembru, clan Izvrsnog odbora Brckog i pristalica SDS-a je na velikom skupu srpskih raseljenih lica u Brckom apelovao da se zaboravi bilo kakva pomisao na odlazak iz te oblasti. Takode, na "seminarima" za raseljena lica koji su odrzavani u toku godine lokalni zvanicnici su uglavnom zagovorali ostajanje u Brckom u tudim kucama, umesto povratka u svoje domove. Osim toga, mozda je znacajno i to da je, iako su zvanicnici RS tvrdili kako je svakoj opstini RS nalozeno da pripremi plan za podsticanje povrataka, Brcko bila jedna od malobrojnih opstina koja nije postupila po ovoj direktivi. Navedeni propusti i onemogucavanja su ocigledno postigla zeljeni rezultat. Prema podacima UNHCR-a, vise od 7.600 Srba se 1998. zvanicno vratilo u Federaciju iz raznih delova RS. Od tog broja, najmanje 4.000 Srba se vratilo u Sarajevski kanton, gde je pre rata zivelo otprilike 125.000 Srba. Ali, povratak lica iz Brckog u Federaciju je bio zanemarljiv. Od priblizno 26.000 srpskih raseljenih lica u Brckom, samo su 142 srpske porodice podnele zahtev za povratak u Federaciju; mnogo manje ih se zapravo preselilo. Prema izjavi jednog lokalnog srpskog zvanicnika, tokom dve godine, 1997-1998, samo devet Srba je napustilo Brcko da bi se vratilo u Federaciju. Postoje podaci o tome da iako je otprilike 3.500 porodica srpskih raseljenih lica doslo u Brcko iz Sarajeva, samo dvadeset i tri porodice je podnelo zahtev za povratak, od kojih se samo cetiri zapravo i vratilo. Ukratko, skoro je potpuno sigurno da je broj povratnika iz Brckog bio daleko manji nego sto bi bio da su lokalni zvanicnici pokusavali da sprovedu odredbe Dejtonskog sporazuma. 3. C. Obeshrabrivanje povratka Bosnjaka i Hrvata u Brcko Dopunska odluka od 15. marta 1998. godine (u paragrafu 7) naglasava da je tokom 1997. godine "postojalo sistematsko zastrasivanje svih Bosnjaka i Hrvata koji su ispitivali mogucnost povratka u svoje bivse domove u oblasti (Brcko)," pri cemu je ponovo ocigledan motiv bilo ocuvanje "etnicki cistog" srpskog regiona. Usled toga, iako su neki Bosnjaci i Hrvati uspeli da se vrate u region tokom 1997. godine, uglavnom su se vracali u ruralna podrucja juzno i zapadno od grada Brcko. Niko se nije vratio u sam grad. Iako je Dopunska odluka (u paragrafu 21) zahtevala od lokalnih vlasti u Brckom da otpocnu "aktivan i dosledan program promene orijentacije" tokom 1998. godine, u stvarnosti je postignuto mnogo manje. Zastrasivanje potencijalnih povratnika nije bilo tako otvoreno kao 1997. godine, ali se i dalje nastavilo u raznim oblicima tokom 1998. godine. Kao sto je navedeno dole, iako je merodavnim vlastima podneto otprilike devet hiljada zahteva Bosnjaka i Hrvata za povratak u Brcko, samo mali deo potencijalnih povratnika se zapravo vratio. Kao sto se i moglo ocekivati, malo je cvrstih dokaza o zvanicnom podsticanju zastrasivanja, ali rezultati jasno ukazuju na ozbiljan nedostatak politicke volje da se sprece takva zastrasivanja. Na primer, u dvanaest odvojenih navrata u toku 1998. godine (na Klancu, na Ivicima, u Gluhakovcu i na Merajama) srpski demonstranti su se okupili da bi protestovali, uznemiravali bosnjacke i hrvatske povratnike i sprecavali medunarodne zvanicnike da oznace kuce. Postoje dokazi o tome da su neke od ovih demonstracija bile "orkestrirane" od strane radikalnih grupa. Jedna od taktika je bila da "grubijani" okupe veliki broj srpskih demonstranata, trazeci da zene i deca stanu u prvi red kako bi otezali moguce intervencije policije protiv demonstranata. Iako je policija u svakoj prilici dolazila na mesto dogadaja i sprecavala fizicke napade, povratnici su bili dovoljno zastraseni da se niko nije vratio kucama. Interesantno je da u ovim incidentima nije bilo hapsenja. Podaci govore i o tome da je dolazilo do raznih etnicki motivisanih zlocina protiv Bosnjaka i Hrvata, ciji pocinioci takode nisu bili krivicno gonjeni. U jednom od slucajeva, jedan od malobrojnih Bosnjaka koji je pokusao da se vrati u grad Brcko 1998. godine (bivsi vlasnik radnje koji je imao hrabrosti da dovede sa sobom zenu i cerku) je dva puta bio meta bombaskih napada: jedna granata je bacena na njegovu radnju, a druga na automobil. Ovaj incident nije doveo do hapsenja, a zrtva je mudro odustala od namere da se vrati. Sto se tice toga da li su lokalne vlasti odgovorne za to sto takoreci nije bilo povrataka u grad Brcko, posebno se izdvaja jedna cinjenica: uz velike napore supervizoru Farandu je poslo za rukom da organizuje multi-etnicku vladu u Brckom, cime je odredeni broj Bosnjaka i Hrvata, clanova lokalne vlade, bio dopunski motivisan da se vrati u svoje domove u gradu Brcko (kako bi bili blize poslu), ali su lokalni srpski zvanicnici jednostavno odbili da sprovedu naloge ambasadora Faranda i omoguce svojim kolegama povratak u rodni grad. Na osnovu toga, broj povrataka u oblast Brcko se zapravo smanjio tokom poslednjih sest meseci 1998. Ta cinjenica sama po sebi ukazuje na ocigledan neuspeh lokalnih vlasti u Brckom da ispune zahteve navedene u paragrafu 21 Dopunske odluke. D. Odsustvo podrske funkcionisanju lokalne multi-etnicke vlade Dopunska odluka (u paragrafu 21) nalaze lokalnim zvanicnicima u Brckom da pruze "cvrstu podrsku multi-etnickim vladinim ustanovama" koje se uspostavljaju pod medunarodnim nadzorom, sto lokalne vlasti ocigledno nisu ucinile. Pre svega, multi-etnicka administracija nije bila formirana do 31. decembra 1997. godine, prvobitnog roka postavljenog od strane supervizora Faranda. Ona, stavise, nije bila uspostavljena sve do avgusta 1998. godine, nakon jos dva propustena roka. Jos problematicnije je to sto je, i pored odredenog stepena formalnog ili javno deklarisanog postovanja zahteva za uspostavom tih ustanova, lokalno rukovodstvo svojim stavom i postupcima onemogucavalo stvarno multi-etnicko upravljanje, bar dok nije izvrsen pritisak od strane medunarodne zajednice. "Nedostatak podrske multi-etnickim vladinim ustanovama" se kretao od manjeg opstrukcionizma do ozbiljnog krsenja naloga supervizora Faranda. Iako je citav niz takvih slucajeva dokumentovan, navescemo samo nekoliko primera. Odnosi izmedu gradonacelnika (Srbina) i dvojice njegovih zamenika (Bosnjak i Hrvat) su bili naruseni time sto se gradonacelnik nije pridrzavao zahteva da pisma opstinskoj skupstini, pored njega, potpisu i njegovi zamenici, kao i njegovim odbijanjem da dopusti zamenicima da na dnevni red Izvrsnog odbora stave pojedina pitanja. Jednoglasno glasanje Srba, kako u Izvrsnom odboru, tako i u Skupstini, je zapravo sprecilo oba tela da resavaju pitanja koja su im prema nalozima Supervizora i odlukama ovog Tribunala bila stavljena u delokrug. Lokalno rukovodstvo je takode sprecilo etnicku integraciju u nizim redovima uprave Brckog. Ovi, kao i drugi dokazi, jasno potvrduju sistematski otpor, a ne podrsku razvoju demokratskih multi-etnickih ustanova u Brckom. Ta cinjenica sama po sebi zahteva promenu u upravljanju oblasti Brcko.

IV. OSNOVNA STRUKTURA NOVOG DISTRIKTA Posto je vec (u paragrafu 9 gore) naveden kljucni zakljucak Tribunala da se u roku koji odredi Supervizor (nadamo se do 31. decembra 1999. godine) moraju formirati nove vladine ustanove putem konkretnih mera preduzetih od strane BIH i oba entiteta, sada cemo izloziti osnovni plan za novi "Brcko Distrikt Bosne i Hercegovine" ili (neformalno) za "Vladu Distrikta." Kao sto je navedeno u paragrafima 9 i 10, posto ce vlada Distrikta postojati kao ustanova pod suverenitetom BIH, nalazice se pod kontrolom BIH u onim oblastima koje spadaju u nadleznosti zajednickih ustanova BIH, dok ce u pogledu ostalih pitanja vlada Distrikta funkcionisati po principu samouprave (uz potrebnu koordinaciju izmedu vlada dva entiteta i Distrikta koju ce obavljati Supervizor). Iako Tribunal ovim objavljuje svoju konacnu odluku u pogledu osnovnog plana o novom Distriktu, mozda je u ovom trenutku ipak preuranjeno (kao sto je objasnjeno u Delu VIII dole) donositi konacno resenje o nekim aspektima novog sistema uprave. Ti aspekti se razmatraju u Aneksu ove Odluke, a zainteresovanim stranama se daje mogucnost da u roku od sezdeset dana podnesu svoje komentare na Aneks. Nasuprot tome, sva druga resenja izlozena u samoj Konacnoj odluci su konacna i obavezujuca, te se na njih ne mogu podnositi dopunske primedbe. Osnovni koncept je da se stvori jedinstvena, unitarna, multi-etnicka demokratska vlada koja ce sirom podrucja predratne opstine Brcko imati sve one nadleznosti koje su ranije imala oba entiteta i tri opstinske vlade. Vlada Distrikta ce se u sustini sastojati od: (a) Skupstine Distrikta, zakonodavnog tela cije se clanstvo bira putem demokratskih izbora koje zakazuje Supervizor; (b) Izvrsnog odbora koji bira Skupstina; (c) nezavisnog sudstva koje se sastoji od dva suda -- prvostepenog i drugostepenog, i (d) ujedinjene policije pod jedinstvenom komandnom strukturom, sa istovetnim uniformama i oznakama, potpuno nezavisne od policijskih struktura u entitetima. Sve zainteresovane strane su se slozile (kao sto je ranije navedeno) da se rezim nadzora uspostavljen Odlukom mora nastaviti, s tim sto se ovlascenja i nadleznosti Supervizora moraju povecati i geografski prosiriti u skladu sa Konacnom odlukom i Aneksom. Rezim nadzora se nastavlja sve dok ga ne obustavi Upravni odbor Saveta za implementaciju mira (PIC). Prva nova duznost Supervizora se sastoji u imenovanju zajednicke komisije za implementaciju koja ce mu pomoci u pripremi novog "Statuta vlade Distrikta" kao i detaljnog plana i roka za formiranje vlade Distrikta. Supervizor, po svom nahodenju, moze odluciti da odabere i ukljuci u komisiju predstavnike BIH, oba entiteta i postojece vlade Brckog, te mu se u vezi ovoga preporucuje da po potrebi trazi strucno misljenje eksperata. Zakoni koji sada vaze u delu opstine Brcko koji pripada RS, kao i u delu koji pripada Federaciji, ce nastaviti da se primenjuju sve dok se ne pregledaju, usklade i odobre od strane Supervizora ili od nove Skupstine Distrikta, uz prethodno odobrenje Supervizora. Kada Supervizor zakljuci da medu-entitetska granica u okviru Distrikta vise nema pravnog znacaja, ona ce prestati da postoji na teritoriji Distrikta. Ukoliko ne bude drugacije regulisano nalozima Supervizora, postojece vladine strukture ostaju na snazi do formiranja Vlade Distrikta. Pored toga, postojece obaveze entiteta koje se odnose na prava kao sto su plate i penzije ostaju na snazi dok Supervizor ne odluci drugacije. BIH, entiteti i postojece opstinske vlade nece preduzimati nikakve mere koje bi onemogucile formiranje Distrikta. Plan Supervizora o implementaciji mora obezbediti prekid svih veza izmedu entiteta i nove policije Distrikta, koja ce morati da se prosiri i pripremi za obavljanje svojih funkcija sirom teritorije Brckog. Predstavnici policijskih i bezbednosnih sluzbi entiteta ne smeju ulaziti u Distrikt u zvanicnoj funkciji, niti policijsko osoblje Distrikta moze primati naredenja od predstavnika bilo kog entiteta ili politicke stranke, osim u slucajevima kada to pismenim putem izricito odobre IPTF ili Supervizor. Od dana koji odredi Supervizor, ni jedan od entiteta nece dozvoliti svojim vojnim ili drugim oruzanim snagama, ili pratecim objektima, da budu stacionirani na teritoriji Distrikta. Uzimajuci u obzir da je mozda pozeljno dozvoliti postepeno smanjivanje postojeceg vojnog prisustva u opstini Brcko, Supervizor je ovlascen i duzan da zajedno sa SFOR-om pripremi raspored postepenog povlacenja vojnih snaga i objekata. Medunarodna zajednica se ohrabruje da pruzi finansijsku pomoc entitetima u realizaciji tog premestanja. Tribunal se slaze s tim da RS moze ponekad imati legitimnu potrebu da prebacuje svoje vojne snage i opremu preko teritorije Distrikta. Za sada nastavlja da vazi postojeci regulatorni rezim SFOR-a, kojim se takav premestaj dozvoljava jedino uz prethodno odobrenje SFOR-a. U daljem periodu premestaji ce se obavljati iskljucivo u skladu sa zakonima BIH i Distrikta. Tribunal je svestan da ce postojati potreba za koordinacijom izmedu vlada BIH, entiteta i Distrikta u vezi brojnih pitanja, ukljucujuci ucesce u troskovima i prihodima. Supervizor ce biti zaduzen da obavlja ovu koordinaciju, a u slucaju nepostojanja dogovora, nalozi entitetima da preduzmu odgovarajuce mere u pogledu Brckog. Supervizor moze, ukoliko zeli, preneti ovu nadleznost na neku vec postojecu ustanovu BIH ili na novu ustanovu koja se formira u tu svrhu. Entitetima se ovim nalaze da se pridrzavaju i bez odlaganja sprovedu sve direktive, propise ili odluke o koordinaciji koje izda Supervizor ili telo koje on opunomoci. Tribunal ocekuje da ce se, uz povecanje stepena demokratije u oblasti Brcko i smanjenje zastrasivanja i propagande protiv povrataka, kao i uz aktivniju podrsku programa povrataka od strane Federacije, umanjiti postojece predrasude srpskih raseljenih lica u vezi povratka u predratne domove i istovremeno povecati odliv raseljenih lica iz Brckog, sto ce olaksati proces dvosmernog povratka. Pored toga, moze se osnovano ocekivati da ce se, uz povecani broj povrataka raseljenih lica iz oba entiteta, ublaziti radikalno nacionalisticko raspolozenje u oba entiteta, te tako smanjiti opsta napetost u Bosni i Hercegovini4. Sto se tice mudrosti pristupa o novom Distriktu, Tribunal je ohraben cinjenicom da je znacajan broj razumnih ljudi iz svih etnickih zajednica Bosne i Hercegovine sa entuzijazmom podrzao ovo resenje. Uvazeni pravnici, akademici i clanovi umerenih politickih stranaka koji predstavljaju sve tri glavne etnicke grupe smatraju da je novi plan o Distriktu najbolje resenje za Brcko. Iako prepusta Supervizoru planiranje vremenskog rasporeda, Tribunal se nada i ocekuje da ce odredene komponente nove vlade Distrikta u najvecoj meri profunkcionisati do 31. decembra 1999. ili nekoliko meseci nakon toga.

V. PREPORUKE VISOKOM PREDSTAVNIKU I MEDUNARODNOJ ZAJEDNICI Tribunal podvlaci da se ciljevi Dejtonskog sporazuma u pogledu raseljenih lica i izbeglica u oblasti Brcko mogu ostvariti samo uz stvarne napore da se uklone sve prepreke i aktivno podstakne povratak u Federaciju srpskih raseljenih lica koja sada zive u Brckom. Iako je Sarajevska deklaracija od decembra 1997. godine zahtevala znacajan progres u ovom pogledu, sto je bio slucaj i sa paragrafom 22 Dopunske odluke Tribunala, prema izvestaju UNHCR-a, Federacija je postigla daleko manje od zadatih ciljeva. Usled toga, Tribunal, nezavisno od toga da li na to ima pravo ili ne, daje sebi slobodu da Visokom predstavniku preporuci donosenje daljih odgovarajucih mera kako bi Federacija: (a) pruzila srpskim raseljenim licima iz Brckog neodloznu i prioritetnu pomoc u povracaju njihove imovine u Federaciji; (b) po povratku u Federaciju obezbedila tim licima posao i licnu sigurnost; (c) obezbedila srpskim povratnicima razumni nivo lokalne politicke kontrole i ekonomskog ucesca u relevantnim oblastima Federacije, narocito ukljucujuci Sarajevski kanton i opstine Ilijas, Ilidza, Vogosca i Visoko; i (g) smanjila prisustvo snaga Armije i HVO na onim podrucjima gde se one mogu smatrati pretnjom povratku Srba, ukljucujuci opstine Gradacac, Srebrenik, Lukavac, Orasje, Jajce i Drvar. Posto najveci broj srpskih raseljenih lica u Brckom potice iz susednog Posavinskog regiona, Tribunal preporucuje Visokom predstavniku i Supervizoru da zajednickim naporima eliminisu opstrukcionizam lokalnih zvanicnika koji sprecavaju povratak izbeglica. Dalje se preporucuje da, ukoliko Federacija ne stvori uslove za povratak Srba u Sarajevo, Visoki predstavnik razmotri mogucnost dodatnih medunarodnih direktiva u bivsim srpskim predgradima Sarajeva. U slucaju da Visoki predstavnik postavi Federaciji dopunske zahteve za podrsku povrataka Srba iz Brckog, Supervizor je ovlascen da prilikom planiranja rokova za uspostavljanje vlade Distrikta, uzme u obzir stepen ispunjavanja tih zahteva od strane Federacije (ukljucujuci i sve ostale faktore koje bi mogao smatrati relevantnim). Posto je ocigledno da opsta ekonomska kriza i visoka stopa nezaposlenosti predstavljaju jedan od glavnih uzroka napetosti u oblasti Brcko, apeluje se da sve relevantne medunarodne ustanove pruze podrsku i pomoc Supervizoru u naporima da se revitalizuje privreda Distrikta, kako bi se smanjila napetost u ovoj oblasti i unapredili interesi medunarodnog mira. Finansijska podrska medunarodnih donatora kao sto su Evropska unija, Svetska banka, Sjedinjene Drzave i Evropska banka za obnovu i razvoj je narocito vazna u sprovodenju ovog plana, te se ovim oni ljubazno pozivaju da Supervizoru pruze svu neophodnu podrsku u naporima usmerenim ka privrednom ozivljavanju.

VI. ZASTITA RAZNIH RELEVANTNIH INTERESA Donoseci svoju odluku, Tribunal je razmotrio interese oba entiteta, onako kako su ih predstavili pravni zastupnici tokom nekoliko rasprava. Tribunal smatra da ce novi plan o Distriktu adekvatno zastititi te interese. A. Interesi Republike Srpske U toku prethodnih rasprava RS je navela tri interesa koja navodno treba zastititi. Prvo, tvrdi se da Dejtonski sporazum priznaje odredeni pravni princip ili princip pravicnosti -- poznat kao princip "teritorijalnog kontinuiteta" -- koji, ukoliko bi se primenio od strane ovog Tribunala, zahteva da Posavinski koridor, koji se prema mapi iz Dejtona nalazi pod kontrolom RS, ostane u okviru njene teritorije. Pa ipak, kao sto je receno u Odluci, dejtonsko ovlascenje arbitra da presece koridor ukoliko to nalazu relevantni principi prava ili pravicnosti potvrduje da strane u Dejtonu nisu nameravale da principu "teritorijalnog kontinuiteta" daju prioritet u odnosu na druge. Vidi Odluku, paragraf 82. Stavise, iako ce prema sadasnjoj odluci teritorijom oblasti Brcko upravljati vlada Distrikta po principu samouprave, teritorija RS zadrzava kontinuitet koji je prikazan na dejtonskim mapama. Vidi paragraf 11 gore. RS i dalje tvrdi, kao sto je to cinila u proslosti, da je jedan od ciljeva Dejtona bio da teritorija RS nakon Dejtona obuhvati najmanje 49% cele BIH. Pa ipak, ova Odluka nicim ne ogranicava taj teritorijalni deo. Stavise, posto ce velicina teritorije koja se dodaje RS u skladu sa principom "condominium-a" biti veca od one koja se dodaje Federaciji, procenat teritorijalnog udela RS ce se ovom Odlukom povecati. RS i dalje tvrdi da mora zadrzati kontrolu nad koridorom usled "strateskih" razloga, kako bi se omogucilo kretanje njenih oruzanih snaga iz jednog u drugi deo RS, ali na ovaj argument mogu se navesti bar tri kontra-argumenta. Prvo, kada god RS bude imala legitimnu potrebu da prebacuje svoje vojne snage preko teritorije Distrikta, potrebno je samo da podnese zahtev SFOR-u za dobijanje odgovarajuce dozvole za tranzit. Drugo, dokle god BIH postoji kao jedinstvena i mirna drzava kao sto je predvideno Dejtonskim sporazumom, RS nema vojnu ili "stratesku" potrebu da kontrolise koridor. Trece i najvaznije, nezavisno od vojnog tranzita, RS i njeni gradani ce i dalje imati apsolutno neograniceno pravo slobodnog kretanja istocno i zapadno kroz Distrikt, pravo koje ce aktivno stititi nova multi-etnicka i demokratski orijentisana policija Distrikta. Stoga ce zeljeni koridor ostati otvoren za sve legitimne potrebe, odnosno, bice ocuvan legitimni "teritorijalni kontinuitet." B. Interesi Federacije U prvoj, kao i u Dopunskoj odluci, su vec na odgovarajuci nacin predstavljeni razni interesi Federacije. Dominantni interesi o kojima i dalje treba diskutovati su: (1) politicki i drustveni interes Federacije da onaj deo opstine Brcko koji se nalazi severno i istocno od medu-entitetske granice (tj. deo Brckog pod kontrolom RS) ponovo postane multi-etnicka zajednica pod multi-etnickom demokratskom upravom, te se tako omoguci bosnjackim i hrvatskim raseljenim licima koja su tokom rata bila oterana iz Brckog da se vrate svojim domovima i (2) ekonomski interes Federacije da se opstina Brcko potpuno otvori za saobracaj iz Federacije prema severu i jugu, i tako obezbedi severni prolaz ka Hrvatskoj i Evropi. Smatramo da je na osnovnu prethodnog izlaganja ocigledno da ce plan o Distriktu zastititi oba interesa. Sto se tice argumenata u korist prenosenja u Federaciju onog dela opstine Brcko koji se nalazi pod kontrolom RS, oni nisu bez osnova. Zapravo, da se premijer Dodik nije pojavio na sceni pocetkom 1998. godine, Tribunal bi verovatno odobrio zahtev za transfer. Vidi Dopunsku odluku, paragrafi 8-12. Pa ipak, neophodno je da Tribunal razmotri u kojoj je meri Federacija tokom preostalog dela 1998. godine ispunila svoju obavezu da osigura podrsku onim srpskim raseljenim licima koja su zelela da se vrate u svoje bivse domove u Federaciji. Posto su u ovom pogledu postupci Federacije tokom 1998. godine bili nezadovoljavajuci (kao sto je priznalo nekoliko predstavnika Federacije), Tribunal odbija da vlastima Federacije poveri iskljucivu kontrolu nad etnickom reintegracijom u Brckom, sa ili bez nadzora. Smatramo da je pravicnije i mudrije staviti to u ruke nove multi-etnicke demokratske vlade Distrikta pod medunarodnim nadzorom. C. Interesi medunarodne zajednice U ovom trenutku, uz znacajan progres koji je postignut u pogledu slobode kretanja izmedu dva entiteta, medunarodna zajednica daje najveci prioritet povecanju slobode povratka izbeglica i raseljenih lica u njihove predratne domove u BIH. Kao sto je tokom ranijih rasprava potvrdilo nekoliko svedoka, "malo je nade za mir" dok se putem efikasnog programa povratka ne ublaze "nemir i nezadovoljstvo" koji su nastali usled raseljavanja. Vidi Odluku, paragraf 85. Tribunal je zakljucio da ce interesi mira biti najefikasnije zasticeni ukoliko program povrataka u Brcko bude stavljen van iskljucive kontrole jednog ili drugog entiteta.

VII. ZAKONITOST PLANA O DISTRIKTU Tribunal smatra da su svi aspekti ovog plana u skladu sa Ustavom BIH iz Dejtona i ne narusavaju njegovu primenu. Plan o Distriktu je u skladu sa ustavnim zahtevom da se Bosna i Hercegovina sastoji od dva i ne vise od dva entiteta. Vidi Ustav, Clan I (3). Posto ce sva teritorija u okviru BIH i dalje pripadati jednom od entiteta, ili pak i jednom i drugom entitetu, BIH ce i dalje imati samo dva entiteta. Sto se tice institucionalnih promena opisanih u ovoj Odluci, Clan III (5) (a) eksplicitno daje pravo BIH da "preuzme nadleznost nad" onim pitanjima "koja su neophodna da bi se ocuvao suverenitet, teritorijalni integritet, politicka nezavisnost i medunarodni subjektivitet Bosne i Hercegovine." Ova odredba takode izricito navodi da se "mogu uspostaviti dodatne ustanove ukoliko je to neophodno za ostvarivanje ove nadleznosti." Kao sto je postalo jasno nakon Dejtona, ovaj spor lako moze da raspiri pokusaje da se Bosna unisti otcepljenjem ili obnovom neprijateljstava. Pod ovim okolnostima, aktiviranje Clana III (5) (a) je prikladno i ujedno neophodno, a stvaranje novog Distrikta opisanog u ovoj odluci dozvoljeno Ustavom. Isto vazi za zahtev po kome ce se, od dana koji odredi Supervizor, smatrati da su oba entiteta prenela sve svoje ingerencije u naznacenoj oblasti na vladu Distrikta. U skladu sa Aneksom 2 Dejtonskog sporazuma, oba entiteta su, kao i BIH, duzna da "sprovedu" nalog Tribunala o prenosu ovlascenja5. Nakon toga, sva ovlascenja Distrikta ce sa ustavne tacke gledista i dalje biti "drzavne funkcije i ovlascenja entiteta." Vidi Ustav BIH, Clan III (3) (a). Uzimajuci u obzir jasno znacenje Aneksa 2 Dejtonskog sporazuma u pogledu "obavezujuceg" karaktera koji ova odluka ima za BIH i oba entiteta, njihove sudske i parlamentarne ustanove su podjednako duzne da postuju i sprovode odluke Tribunala.

VIII. BUDUCE PROMENE U ODREDBAMA ANEKSA Tribunal je svestan da na raspravama od 8. do 15. februara 1999. godine strane nisu imale mogucnost da pregledaju Aneks i daju primedbe na njegove odredbe (posto jos uvek nije bio dostupan). Moguce je da ce sada, na osnovu iskustva, vlade dva entiteta i druge zainteresovane strane ukazati na delove Aneksa koji nisu realni ili dovoljno pravedni. U skladu sa tim, strane ce dobiti mogucnost da daju pismene primedbe na Aneks pod uslovom da te komentare dostave u roku od sezdeset dana od datuma ova Konacne odluke. Po pristizanju komentara, Tribunal ce ili uneti odgovarajuce promene, ili ostaviti Aneks nepromenjenim. Pismeni komentari se moraju odnositi iskljucivo na odredbe Aneksa i ne smeju se ponovo doticati drugih pitanja koja su regulisana ovom Odlukom. Tribunal apeluje na BIH i oba entiteta da sto je pre moguce razmotre da li bi za njih bilo bolje da otpocnu medusobne pregovore u pogledu konacnih odredbi Aneksa, umesto da njihovu konacnu formulaciju prepuste Tribunalu. Ukoliko strane to budu zelele, Tribunal bi se rado potrudio da angazuje medunarodnog posrednika koji bi pomogao da se utvrde uslovi koji zadovoljavaju obe strane.

IX. KAZNE ZA NEPRIDRZAVANJE ODLUKE Dejtonski sporazum zahteva da entiteti "bez odlaganja sprovedu" ovu "konacnu i obavezujucu" odluku Tribunala, a plan o Distriktu ne moze da uspe bez dobrovoljnog pridrzavanja ovog zahteva od strane oba entiteta. Stoga ce znacajno nepridrzavanje obaveza dovesti do kazne u obliku dopunskog pravnog resenja. Uzimajuci u obzir obim ovlascenja Supervizora (sve do prekida rezima nadzora od strane Upravnog odbora PIC), on prema svom nahodenju moze odrediti kazne koje ce stupiti na snagu na osnovu njegovog naloga. Da bi se Supervizoru dala mogucnost za donosenje alternativnog resenja, Tribunal ce sacuvati jurisdikciju nad ovim sporom sve dok Supervizor uz odobrenje Visokog predstavnika ne obavesti Tribunal: (a) da su dva entiteta u potpunosti ispunila svoje obaveze da podrze uspostavljanje novih ustanova opisanih u ovoj Odluci i (b) da u opstini Brcko te ustanove funkcionisu efikasno i, po svemu sudeci, trajno. Sve dok ne bude o ovome obavesten, Tribunal ce zadrzati pravo da po potrebi modifikuje ovu Konacnu odluku u slucaju znacajnog nepridrzavanja njenih odredbi od strane jednog od entiteta. Ne ogranicavajuci opsti karakter gore navedenog, modifikacija Konacne odluke od strane Tribunala moze obuhvatiti odredbe kojima se teritorija Distrikta u potpunosti prebacuje iz onog entiteta koji se ne pridrzava odluke i stavlja pod iskljucivu kontrolu drugog entiteta.

X. AUTENTICNOST Tekst ove Konacne odluke na engleskom jeziku se u svim slucajevima smatra autenticnim tekstom 6.   Roberts B. Oven predsedavajuci arbitar (potpisao)   Cazim Sadikovic arbitar   Vitomir Popovic arbitar 5. marta 1999. Fusnote 1.Vidi Odluku od 15. februara 1997. godine i Dopunsku odluku od 15. marta 1998. godine koje su u svojstvu referenci inkorporirane u ovu Konacnu odluku. 2.Treba istaci da je g-n Milosevic, predsednik SRJ, licno pristao da se resenje spora o Brckom prepusti arbitrazi i garantovao da ce se RS pridrzavati toga. Posto nije preduzeo neophodne mere, on takodje snosi odgovornost za sadasnji ishod. 3. Republika Srpska je na raspravama tvrdila da se razlog tako malom broju odlazaka iz Brckog u Federaciju moze objasniti time sto su vlasti Federacije sprecavale povratak. Prema podacima UNHCR-a, tacno je da se zahtevi za povratak u Federaciju nisu razmatrali tako efikasno kao sto je trebalo, ali je ocigledno da bi broj odlazaka iz Brckog u Federaciju mogao biti i bio mnogo veci da su ih zvanicnici RS podsticali. 4.Tribunalu je poznato da kod raseljenih lica koja zive u nepoznatim i "stranim" mestima, postoji tendencija da se osecaju nesigurno i tako podrzavaju lidere radikalnih nacionalistickih partija koji propovedaju prednosti medjusobnog grupisanja i otpora mesanju sa drugim etnickim grupama. Pa ipak, moze se osnovano smatrati da se, kada se raseljenom licu dozvoli da se vrati u poznatu okolinu medju stare susede, javlja tendencija ka opustanju i udaljavanju od defanzivnog radikalnog politickog stanovista ka tolerantnijem i demokratskom gledistu. 5.Clan III (5) (a), Clan IV (4) (e) i Clan V (3) (i) Ustava BIH potvrduju pravo entiteta da prenesu svoja ovlascenja na bilo koju drugu zakonitu ustanovu. 6. Na osnovu Clana 32 (4) UNCITRAL-ovih pravila, Tribunal naglasava da arbitri strana jos nisu potpisali Konacnu odluku, pre svega zato sto ovaj troclani Tribunal nije mogao da postigne odluku vecinskim glasom 2:1 (sto je postalo ocigledno zahvaljujuci cestim kontaktima tokom arbitraznog postupka). Usled toga, "odluka predsedavajuceg arbitra ce biti konacna i obavezujuca po obe strane." Vidi Odluku, paragraf 5.

Office of the High Representative