Користећи се овлашћењима која су Високом представнику дата у члану V Анекса 10. (Споразум о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је Високи представник коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења горе наведеног Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора; и посебно узевши у обзир члан II 1. (д) истог Споразума према којем Високи представник “помаже, када оцијени да је то неопходно, у рјешавању свих проблема који се појаве у вези са имплементацијом цивилног дијела Мировног уговора”;

Позивајући се  на став XI.2 Закључака Конференције за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за имплементацију мира поздравио намјеру Високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у вези са тумачењем Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора, како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме у складу са горе наведеним “доношењем обавезујућих одлука, када оцијени да је то неопходно”, о одређеним питањима, укључујући и (према тачки (ц) става XI .2) “мјере којима се обезбјеђује имплементација Мировног споразума на цијелој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”, које “могу укључивати предузимање мјера против лица која обављају јавне функције;

Констатујући да је у ставу X. 4 Анекса Декларације Савјета за имплементацију мира сачињеној у Мадриду 16. децембра 1998. године наведено да Савјет потврђује како се челницима којима Високи представник забрани обављање јавних функција “може такође забранити да се до даљњег кандидују на изборима и да обављају било коју другу изборну или именовану функцију и заузимају функцију у политичкој странци”;

Водећи рачуна о чињеници да процес имплементације мира, који се наставља под окриљем Општег оквирног споразума за мир, још увијек није завршен;

Водећи рачуна даље о чињеници даје потребно да се заврши мировни процес да би се успоставило стабилно политичко и безбједоносно окружење у Босни и Херцеговини повољно за, између осталог, темељну економску реформу и повратак избјеглица и расељених лица;

Присјећајући се да у складу са чланом II, став 8. Устава Босне и Херцеговине, сви надлежни органи власти у Босни и Херцеговини имају законску обавезу да сарађују са и обезбиједе неограничен приступ Међународном кривичном суду за бившу Југославију и даље посебно имају обавезу да поступају у складу са налозима издатим у складу са чланом 29. Статута Међународног кривичног суда;

Узимајући у обзир и све одговарајуће резолуције Савјета безбједности Уједињених нација, а посебно Резолуцију бр. 1503 од 28. августа 2003. године и Резолуцију бр. 1534 од 26. марта 2004. године, којим је Савјет безбједности апеловао на све државе, а посебно на Србију и Црну Гору, Хрватску и Босну и Херцеговину, те Републику Српску у Босни и Херцеговини, да интензивирају сарадњу и пруже сву потребну помоћ Међународном кривичном суду за бившу Југославију, нарочито ради довођења Радована Караџића и Ратка Младића Ш…Ћ пред Међународни кривични трибунал за бившу Југославију;

Констатујући да неуспјех Босне и Херцеговине да испуни своје међународне обавезе према Међународном кривичном суду за бившу Југославију све више представља препреку интеграцији Босне и Херцеговине у Европу и да се тај неуспјех у великој мјери може приписати неуспјесима Републике Српске;

Констатујући даље, илустрације ради, да је Комунике са самита у Истанбулу издат 28. јуна 2004. године у којем су шефови држава и влада учесница на састанку Сјеверноатлантског савјета изразили своју забринутост због тога што Босна и Херцеговина, а посебно опструктивни елементи у Републици Српској, није испунила своје обавезе да у потпуности сарађује са Међународним кривичним судом за бившу Југославију, укључујући хапшење и пренос у надлежност Међународног суда оптужених за ратне злочине, што је основни услов да држава буде примљена у Партнерство за мир;

Присјећајући се да је Управни одбор Савјета за имплементацију мира на састанку одржаном у Сарајеву 25. јуна 2004. године констатовао да Република Српска у периоду од девет година од потписивања Дејтонског споразума није успјела да пронађе или ухапси чак ни једно лице оптужено за ратне злочине и нагласио да Република Српска, ентитет у оквиру Босне и Херцеговине загарантован Дејтонским споразумом, не испуњава кључну обавезу из Дејтонског споразума и међународног права, за шта се одговарајући појединци и институције морају сматрати одговорним;

Констатујући да је као посљедица тога што је Република Срспка пропустила да одговори захтјеву да помогне држави Босни и Херцеговини у испуњавању њених међународних обавеза, Високи представник је дана 1. јула 2004. донио одлуке којима се смјењује одређен број јавних званичника у Републици Српској;           

Поздрављајући чињеницу да је, од доношења наведених одлука, Република Српска путем доношења извјештаја о масакру у Сребреници и путем хапшења и предаје одређених домаћих лица осумњичених за ратне злочине надлежним домаћим органима у Босни и Херцеговини, показала одређен степен признавања своје улоге у омогућавању да Босна и Херцеговина испуни своје међународне обавезе;       

Жалећи што овај скромни напредак није ни изблиза довољан;

Увјерени да је Република Српска у могућности да у том правцу повећа интензитет свога дјеловања;    

Присјећајући се да је тужитељица Међународног кривичног суда за бившу Југославију у свом обраћању Савјету безбједности Уједињених нација, дана 23. новембра 2004. године, указала да девет година након потписивања Дејтонског мировног споразума органи власти у Републици Српској нису лишили слободе ниједног појединца којег је Међународни кривични суд за бившу Југославију оптужио, те да се усљед тога постављају темељна питања о спремности лидера Републике Српске да испуне своја обећања у погледу сарадње са Међународним кривичним судом за бившу Југославију путем одлучног дјеловања, и потврђује се постојање темељних системских слабости уграђених у сигурносне и структуре за провођење закона Босне и Херцеговине, а нарочито Републике Срспке;

Присјећајући се такође да је досадашње владање Републике Српске навело Управни одбор Савјета за имплементацију мира да на свом састанку, одржаном 3. децембра 2004. године, понови свој недвосмислени став да ће органи власти БиХ, посебно они у Републици Српској, уколико и даље не буду у задовољавајућој мјери испуњавали захтјеве Међународног кривичног суда за бившу Југославију, зауставити напредовање ка еуро-атлансткој интеграцији, и да нагласи да ће, уколико мала група појединаца настави да доводи у питање европску будућност грађана БиХ, бити потребно предузети даљње кораке;                                   

Узимајући у обзир  коначни Комунике министарског састанка Сјевероатлантског савјета НАТО-а, одржаног у Бриселу 9. децембра 2004. године, према којем су министри спољних послова земаља чланица НАТО-а изразили забринутост у погледу тога што релевантни чиниоци у Републици Српској и даље не испуњавају своје обавезе остваривања пуне сарадње са Међународним кривичним судом за бившу Југославију, укључујући и оне утврђене у Дејтонском/Паришком споразуму;      

Жалећи што одређени број лица оптужених у складу са чланом 19. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију барем до данас успијева да избјегне праведно кривично гоњење, и то избјегавање праведног кривичног гоњења не би било могуће без помоћи других појединаца и органа;

Имајући у виду да је као посљедица те помоћи извршена опструкција имплементације Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини;

Свјесни потребе да се успостави правилна равнотежа између добробити за јавност и права појединаца;

Из разлога који су овдје наведени Високи представник доноси слиједећу

ОДЛУКУ

Којом се смјењује Наде Радовић са функције члана Главног одбора СДС-а,  предсједника Општинског одбора СДС-а Фоче, посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине и осталих јавних и страначких функција које тренутно обавља

те му се забрањује обављање сваке службене, изборне или именоване јавне функције, као и кандидовање на изборима и обављање функције у политичким странкама, уколико или све дотле док га Високи представник накнадном одлуком евентуално изричито не овласти да исте обавља или да се кандидује. Одмах му престају сва права на накнаде односно привилегије или статус који произилази из наведене функције.

Ова Одлука ступа на снагу одмах и неће захтијевати предузимање додатних процедуралних мјера.

Наде Радовић мора одмах да напусти своју канцеларију и од овдје наведеног датума му се забрањује даљи приступ у исту.

Ова Одлука се одмах објављује у “Службеном гласнику Републике Српске”.

РАЗЛОЗИ ЗА СМЈЕЊИВАЊЕ

Босна и Херцеговина очигледно није успјела у испуњавању своје међународне обавезе у погледу окончања неспорно најтужнијег поглавља своје историје. Босна и Херцеговина је доживјела упечатљив и флагрантан неуспјех да на територији Републике Српске ухапси и преда у руке правде одрећен број лица оптужених према члану 19. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију.

Наведени неуспјех се није могао догодити без активне помоћи од стране појединаца и субјеката, или заправо без опште културе како отвореног тако и тајног саучесништва и шутње која влада у једном од ентитета Босне и Херцеговине гдје се вјерује да су та лица пронашла уточиште. тј. у Републици Српској.        

Упркос Уставом утврђеној дужности Републике Српске да у потпуности сарађује са Међународним кривичним судом за бившу Југославију – која је додатно потврђена резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација како је горе наведено – оптужена лица су и даље на слободи у Републици Српској, а добивала су и још увијек добивају помоћ у избјегавању правде од појединаца на одговорним положајима и од институција државног и политичког карактера. Чињеница да такво стање траје већ девет година од краја рата извор је озбиљне и сталне забринутости не само за становништво Босне и Херцеговине, него и међународну заједницу у цјелини.

Сада је на међународној заједници да ријеши ситуацију која се не може толерисати, тиме што ће покренути изравну и темељну акцију против оних носилаца јавних функција Републике Српске који опструишу мећународно право у овом ентитету. Због свог скандалозног понашања, односно пропуста да испуњавају одговорности своје функције, у вријеме док су били у различитим својствима повезани са јавним институцијама, ови појединци су показали да не заслужују да им се повјери јавна одговорност;      

На основу претходног и према позуданим информацијама и вјеровању, неопходно је да се Наде Радовић смијени са јавне функције. Наде Радовић обавља функцију члана Главног одбора СДС-а, предсједника Општинског одбора СДС-а Фоче и посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Наде Радовић је, усљед својих поступања односно пропуста у дјеловању на одговорној функцији, саставни дио свеопштег плана унутар Републике Српске да се одржава култура шутње и преваре у којој су оптужени за ратне злочине заштићени од правде.

Као актер постојеће политичке културе Републике Српске, Наде Радовић сноси изведену кривицу за знатан допринос институционалним пропустима да из политичког амбијента елиминише услове који доприносе омогућавању материјалне подршке и помоћи лицима оптуженим по горе наведеном члану 19. Ти пропусти су штетни по стабилност и законитост. Наде Радовић, према томе, опструише процес провођења мира и мора се смијенити са јавне функције. Овакав исход намећу начела исправног управљања и транспарентности, заштите интегритета и угледа институција Босне и Херцеговине, те активна подршка владавини закона и међународним обавезама Босне и Херцеговине – који су од суштинског значаја за процес провођења.