Користећи се овлаштењима која су високом представнику дата у члану V Анекса 10. (Споразум о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је високи представник коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења горе наведеног Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора; и посебно узевши у обзир члан II 1. (д) истог Споразума према којем високи представник “помаже, када оцијени да је то неопходно, у рјешавању свих проблема који се појаве у вези са имплементацијом цивилног дијела Мировног уговора”;

Позивајући се  на став XI. 2. Закључака Конференције за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за имплементацију мира поздравио намјеру високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у вези са тумачењем Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора, како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме у складу с горе наведеним “доношењем обавезујућих одлука, када оцијени да је то неопходно”, о одређеним питањима, укључујући и (према тачки (ц) става XI .2) “мјере којима се осигурава имплементација Мировног споразума на цијелој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”;

Позивајући се такође на Декларацију Савјета за имплементацију мира из децембра 1998. године, у којој је Савјет указао на то да успостава владавине закона у коју ће сви грађани имати повјерење представља предуслов за трајни мир и самоодрживу привреду, што ће омогућити привлачење и задржавање страних и домаћих инвеститора;

Указујући наДекларацију Савјета за имплементацију мира из маја 2000. године, у којој је истакнуто да су “демократска и одговорна полиција и независно правосуђе предувјети за владавину закона и пуну заштиту људских права”;

Узимајући у обзир  упутства која је дао Управни одбор Савјета за имплементацију мира у фебруару 2002. године, према којима се тражи наставак улагања напора у јачање владавине закона у Босни и Херцеговини;

Имајући у виду то да је у септембру 2004. године Управни одбор Савјета за имплементацију мира констатовао да је од трајног значаја изградња домаћих капацитета у свим институцијама за владавину закона у БиХ, укључујући полицију, судство и тужилаштва, како би се осигурало да ове институције буду у потпуности способне за борбу против организованог криминала и других тешких кривичних дјела;

Имајући на умучињеницу да је Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине донијела закон којим је основана Државна агенција за истраге и заштиту (у даљем тексту: Закон) у јуну 2004. године (“Службени гласник Босне и Херцеговине”, бр. 27/04 и 63/04);

Имајући на уму такође чињеницу да од доношења овог Закона, Државна агенција за истраге и заштиту (у даљем тексту: Агенција) предузима мјере како би се што прије развила у јаку државну полицијску снагу способну да се, између осталог, бори против организованог криминала и тероризма;

Констатујући да би, према прелазним и завршним одредбама овог Закона, поступак именовања руководног особља Агенције, укључујући и њеног директора, требало окончати најкасније за шест мјесеци од дана ступања на снагу наведеног Закона;

Узимајући у обзир да до дана доношења ове Одлуке такво именовање није извршено;

Подсјећајући на то да је краткорочно именовање в.д. директора Агенције истекло 24. априла 2005. године;

Свјесни потребе за номиновањем директора Агенције како би се осигурало исправно функционисање наведене Агенције;

Из разлога који су овдје наведени високи представник овим доноси сљедећу

ОДЛУКУ

о именовању директора Државне агенције за истраге и заштиту

Члан 1.

Овом Одлуком се предвиђа именовање г. Средоја Новића на мјесто директора Агенције на мандат у трајању од четири (4) године, почевши од 7. јуна 2005. године.

Члан 2.

Током периода наведеног у члану 1. ове Одлуке, г. Новић ће испуњавати своје дужности и одговорности директора Агенције у складу са Законом о Државној агенцији за истраге и заштиту и осталим релевантним законима и прописима Босне и Херцеговине.

Члан 3.

Ова одлука ступа на снагу одмах и одмах се објављује у “Службеном гласнику Босне и Херцеговине”.