|
Користећи се овлашћењима која су Високом представнику дата у члану V
Анекса 10. (Споразум о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора) Општег
оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је Високи
представник коначни ауторитет у земљи за тумачење горе наведеног Споразума о
имплементацији цивилног дијела Мировног уговора; и посебно узевши у обзир
члан II 1. (д) истог Споразума према којем Високи представник “помаже, када
оцијени да је то неопходно, у рјешавању свих проблема који се појаве у вези са
имплементацијом цивилног дијела Мировног уговора”;
Позивајући се на став XI.2 Закључака са Конференције за имплементацију мира
одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за
имплементацију мира поздравио намјеру Високог представника да искористи свој
коначни ауторитет у земљи у вези са тумачењем Споразума о имплементацији
цивилног дијела Мировног уговора, како би помогао у изналажењу рјешења за
проблеме у складу са горе наведеним “доношењем обавезујућих одлука, када оцијени
да је то неопходно”, о одређеним питањима, укључујучи и (према тачки (ц) става
XI.2) “мјере којима се обезбјеђује имплементација Мировног споразума на цијелој
територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”;
Узимајући у обзир чињеницу да је Сјеверноатлантски савјет, на свом састанку
одржаном 4. децембра 2003. године констатовало напредак који је остварила Босна
и Херцеговина у својим настојањима да се придружи програму Партнерство за мир,
те изјавило да “са задовољством очекује да поздрави Босну и Херцеговину у
програму Партнерство за мир када испуни услове које је поставио НАТО савез” те
апеловало на БиХ “да предвиди самит који ће се одржати у Истанбулу као реалан
датум до којег може испунити неиспуњене услове”;
Имајући у виду Коминике од 11. децембра 2003. године у којем је Управни одбор
Савјета за имплементацију мира “топло поздравио усвајање готово свих
законодавних препорука Комисије за реформу у области одбране, на тај начин
отварајући могућност да се Босна и Херцеговина размотри за чланство у НАТО-вом
програму Партнерство за мир”;
Подсјећајући сена Одлуку Високог представника од 4. фебруара 2004. год.
донесену на приједлог предсједавајућег Комисије за реформу у области одбране,
Џејмса Локера, да се прошири и преусмјери мандат Комисије како би
надзирала имплементацију препорука које је израдила и то на вријеме за самит у
Истанбулу, те како би даље побољшала координацију помоћи међународне заједнице
за реформу одбране;
Подсјећајући се такођеда је Босна и Херцеговина остварила знатан напредак у
реформи одбрамбеног поретка испунивши готово сва очекивања НАТО-а и да су органи
власти Босне и Херцеговине значајно повећали своје одговорности у реформи
одбране;
Потврђујућида је Министарство одбране Босне и Херцеговине предвођено
министром Николом Радовановићем важна покретачка снага у остваривању брзих и
значајних резултата у успостављању новог одбрамбеног поретка Босне и
Херцеговине;
Имајући на умуприједлог предсједавајућег Комисије за реформу у области
одбране, Џејмса Локера, да се именује министар Никола Радовановић за
копредсједавајућег Комисије, додатно показујући у којој мјери је Босна и
Херцеговина извршила трансформацију свог одбрамбеног поретка и преузела веће
обавезе;
Узевши у обзир, констатујући, те имајући на уму све претходно поменуто,
Високи представник доноси сљедећу
ОДЛУКУ
О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА КОЈОМ
СЕ ПРОШИРУЈЕ МАНДАТ КОМИСИЈЕ ЗА РЕФОРМУ У ОБЛАСТИ ОДБРАНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У СЛУЖБЕНОМ
ГЛАСНИКУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БР. 4/04
Члан 1.
У Одлуци којом се проширује мандат Комисије за реформу у области одбране
(Службени гласник Босне и Херцеговине, бр. 4/04), у члану 3. став 1. мијења и се
и гласи:
“Комисија ће се састојати од два копредсједавајућа, потпредсједавајућег, те
сљедећих чланова:
и.
Предсједавајући Заједничке комисије за безбједност и одбрану Парламентарне
скупштине БиХ;
ии.
Министри одбране Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.”
У ставу 3. ријечи “предсједавајући може” замјењују се ријечима
“копредсједавајући могу”.
Члан 2.
У члану 4. став 2. те члану 5. став 3. ријечи “предсједавајући може”
замјењују се ријечима “копредсједавајући могу”, а ријечи “буде сматрао
неопходним (буде цијенио потребним)” замјењују се ријечима “буду сматрали
неопходним”.
Члан 3.
Члан 6. мијења се и гласи:
“Високи представник ће именовати међународног копредсједавајућег Комисије.
Министар одбране Босне и Херцеговине ће обављати функцију другог
копредсједавајућег Комисије. Директор Одјељења за безбједност и сарадњу
Организације за безбједност и сарадњу у Европи ће вршити дужност
потпредсједавајућег Комисије.”
Члан 4.
Члан 7. мијења се и гласи:
“Копредсједавајући су одговорни за руковођење радом Комисије.
Копредсједавајући припремају распоред рада и процедуре рада, те сазивају
састанке Комисије, који се могу одржавати како то буде потребно на различитим
локацијама на цијелој територији Босне и Херцеговине. Неће бити потребан никакав
одређен кворум да би се одржао састанак Комисије.
Потпредсједавајући ће предсједавати у одсуству копредсједавајућих.”
Члан 5.
У члану 8. став 3. и члану 9. ријеч “предсједавајући” замјењује се ријечју
“копредсједавајући”, уз одговарајућу промјену у коњугацији. У члану 9. ријечи
“како буде оцијенио потребним” замјењују се ријечима “како буду оцијенили
потребним”.
Члан 6.
Члан 12. Одлуке којом се проширује мандат Комисије за реформу у области
одбране брише се.
Члан 7.
Ова Одлука ступа на снагу одмах и одмах се објављује у “Службеном гласнику
Босне и Херцеговине”.
Сарајево, 11. мај 2004.
Педи Ешдаун
Високи представник
|